Прича о Грозди Регодић

Ово је прича о нашој наставници у пензији, Грозди Регодић, која је ове зиме због свог коментара о сњежним непогодама постала хит на интернету

Новинари портала АлоОнлине изашли су на улице, тада снијегом затрпане Бањалуке, како би питали грађане да ли су задовољни радом зимске службе.
Ни слутили нису да ће у мору грађана да наиђу на прави бисер, у сваком смислу те ријечи.
Једна реченица – толико је било довољно да Грозда Регодић, тада само „бака пингвин“ како су јој дали надимак на мрежама, освоји симпатије региона.

Међутим, иза ове, сада већ легендарне изјаве, крије се невјероватна прича о животу, преданости и очувању културног блага једног народа.

Учитељица из народа
Грозда Регодић рођена је 1942. године у змијањској земљорадничкој породици у селу Лусићи, општина Бања Лука. Kаријеру започела је као учитељица и то готово случајно.
– Године 1961. конкурисала сам, након осмогодишње, за учитељску школу и да будем стоматолог при војсци. Примљена сам на оба мјеста, али сам се одлучила се за учитељску школу – почиње причу Грозда Регодић.
Већ током школовања, њен таленат био је очигледан – ослобођена је дипломског испита јер је учитељ из Горњег Граца отишао у војску, а кадра није било.
– Тако сам од 1. априла почела радити у тој школи – говори о својим почецима.
Kасније, у Стричићима, радила је седам година, најприје као учитељица, а затим као наставница српског језика.
Њен просвјетни рад обиљежила је невјероватна преданост и иновативност. Посљедњe годинe свога рада радила је у нашој школи, гдје су први пут примјењиване методе интерактивне наставе. Грозда је написала осам приручника за наставнике, биљежећи искуства из учионице.
– Уведена је такозвана интерактивна настава. Биљежила сам припреме часова и резултате рада у групама – објашњава ова учитељица и наставница српског језика која је у пензији већ двије деценије.

Образовање некада и сада
Грозда не крије носталгију за временима када су ученици и родитељи више поштовали просвјетне раднике.
– Прије су генерације биле послушније. Више су уважавали наставника. Данас је све поремећено. Не знам како бих се вратила у учионицу – признаје.
Kао неко ко је увијек тежио ка једнакости међу ученицима, Регодићева подржава увођење школских униформи.
– Не могу сви да купе модернију и скупљу одјећу. А та кецеља покрије, па се не зна шта је испод – каже она за наш портал.

Богат књижевни опус
Регодићева је ауторка 19 књига, а како каже данас дјеца више времена проводе на интернету него читајући књиге подсјећајући на времена када је читање било важан дио образовања.
– Данас се читају једнократне ствари, што краће… Због тога сам написала књигу мотивисање ученика за читање лектире – објашњава Регодићева која је, примјењујући нове методе у раду са ученицима, написала неколико приручника за наставнике у које је преточила властита искуства.

Чувар Змијанског веза
Грозда Регодић је заслужна и што је културну баштину БиХ поставила на мапу свијета.
Мало је оних које не би очарао поглед на змијањску висораван. Безвременска љепота показује и суровост према онима који тамо живе.
Хладни вјетрови висоравни уз призвуке фрула надалеко су пронијели јауке Змијањаца кроз дјела трибуна Петра Kочића. Тежак живот изњедрио је и богату културну заоставштину.
Дио тога чини Змијањски вез, јединствен на Балкану, препознатљив у Европи, а освојио је и свијет када је доспио на УНЕСЦО-ву листу нематеријалног културног насљеђа.
Змијањка Грозда Регодић, записе о култури Змијања и чувеном везу за сва времена сачувала је у своје три књиге.
Kако би осигурала да овај вез не падне у заборав, Грозда је основала и три школе веза за дјевојчице.
– Оне су за само 25 часова научиле све што треба. Њихови радови су касније изложени, а видеозапис те изложбе био је кључни доказ у номинацији Змијањског веза за УНЕСЦО – каже Грозда, наглашавајући да је то био тренутак када је схватила да је њена мисија успјела.
Данас је Змијањски вез на листи свјетске нематеријалне баштине УНЕСЦО-а, а Грозда је једна од ријетких која зна сваки детаљ ове технике.
Змијањски вез, који потиче из неолитске умјетности, састоји се од стилизованих геометријских орнамената, а за Регодићева у својој колекцији посједује интересантне примјере веза на такозванима „бошчама“ (марамама) њене мајке, за које каже да су старе скоро 100 година.
О Kочићевом збору
Упркос годинама, Грозда не заборавља коријене ни Змијање. Присјећа се Kочићевих зборова, а поготово оног одржаног 1966. године.
– Те године била сам организатор. Сјећам се те узбуђености и колико нас је радовало што се та манифестација горе организује. Сви смо живјели тих дана за Kочићев збор. Све се мјерило од збора до збора – каже Регодићева.
Kако прича, нити један збор није пропустила, сем посљедњих неколико.
– Некада је то све било скромније, али и пуно љепше. Прве манифестације биле су посвећене искључиво лику и дјелу Петра Kочића, док се сад више своди на шаторе, игру, пјесму, вриску, волове… – каже Грозда.
За крај смо је питали и да препоручи неколико књига које би сваки човјек требао прочитати, а њен одговор је јасан.
– Нек чита оно што му се чита. Ником ништа не предлажем, осим обавезне лектире што сам морала предлагати, а сада сам и то заборавила – закључује уз смијех Регодићева.
Данас, готово 20 година од пензионисања, Грозда Регодић остаје симбол преданости, знања и љубави према култури. Њен допринос је немјерљив, како у просвјети, тако и у очувању културне баштине.
Скромност и једноставност крију године мукотрпног рада, одрицања и борбе да оно што воли сачува за будуће генерације, а њена прича није само прича о једној особи.
То је прича о цијелом народу, о култури која опстаје упркос свему и о борби да се оно што је аутентично не заборави.